• Aleksandra Sandor

Smejace vam se, dajte im osmeh


Kad god sam nesto u zivotu zapocinjala, smejali su mi se. Smejali su mi se kada sam u cetvrtom razredu osnovne skole raznosila flajere kako bih reklamirala posao svog oca i kacila ih za sofersajbne automobila. Smejali su mi se kada sam kao mlada devojka radila za jedan kosarkaski klub i izlazila u poluvremenu da vodim program ili predam tortu pobedniku nagradne igre. Smejali su mi se i kada sam se prijavila na konkurs novih lica lokalne televizije i tu ostala 3 godine, dok mi se nije smucilo. Smejali su mi se sto sam tu volontirala prvih 6 meseci. Smejale su mi se i urednice koje su mi dale komentar na prvom sastanku da oni nemaju emisiju tipa "City" za nekoga kao sto sam ja. Smejali su mi se i kada sam stidljivo pred pedeset drugih ljudi rekla da bih volela da radim u sportskoj redakciji, pa mi dodelili "Jutro", jer to je vise za nekoga "kao sto sam Ja", sport nije za devojcice.

Smejali su mi se i kada sam tokom studija marketinga i kada mi se smucio taj novinarski poziv i ono sto ga okruzuje, odlucila da upisem "Sporsku Akademiju" i vratim se nakon tri godine pauze u tenis i to odaberem kao svoj konacni poziv. Tada su mi se smejali prijatelji, smejale su mi se starije kolege, cast izuzecima, uvek ih je bilo. Tada mi je pred nosom zalupio na fin nacin i uz smesak vrata direktor kluba u kojem sam odrasla kada sam ga pitala "Mogu li doci tu da volontiram, zelim nesto da naucim i pocnem da plivam u trenerskim vodama." Otisla sam, kada su mi jos neki dali do znanja da "nisam vredna" njihove paznje, kupila sam korpu i loptice i dala oglas u novinama sto iz stida nikada pre nikome nisam rekla i tako sasvim slucajno pocela da radim sa jednom preslatkom devojcicom na potpuno suprotnom kraju grada dva puta nedeljno, ne uspevajuci da pokrijem ni troskove puta onim sto mi je bila cena casa.

Smejali su mi se onda i kada sam odlucila da se tokom vrlo zavidne i uspesne karijere nagradjivanog i uspesnog teniskog trenera i vlasnika uspesnog kluba, upustim u pricu sa kolacima. Govorili su mi "Ti samo nesto izmisljas." Ali nije me bio strah i ljudi nikada do tad nisu ni razumeli da me nepoverenje dodatno motivise. Pravila sam slatkise i poklanjala, gde god sam isla. Onda se kasnije, kada sam napravila i biznis iz hobija, onda su oni sto su se smejali oberucke prihvatali torte koje sam im donosila na poklon, ali uz cestu opasku da iako je poklon "Nije dovoljno dobra, ima i mnogo boljih."

Smejali su mi se i kada sam odlucila da odem u Ameriku i ostavim to sve i prihvatim poziciju direktora sektora i turnira za decu do 10 godina u jendom klubu u drzavi New York... A smejace mi se i sad kada sam odbila poziv najprestiznije teniske akademije za platu iz snova, da bih ipak krenula nekim drugim putem.

Jer na kraju ja ne biram potrebom, vec uvek biram srcem. Tu se uvek pravi razlika. Tako da, smejace vam se, ali to ne treba da vas zaustavi u svakom malom koraku koji imate u cilju ostvarenja onoga sto zelite. Jer cete samo tako doci do momenta kada oni sto su vam se smejali, pricati pricu kako su vas upoznali i cesto ce vam na kraju traziti i savet... Samo za razliku od njih, vi podsmeh necete zaboravti, samo cete im se osmehnuti. Zato budite hrabri, cak i ako ste u tome potpuno sami. Svako je jednom bio na pocetku. Niko nije krenuo sa trona.


34 views

© 2023 by Salt & Pepper. Proudly created with Wix.com