• Alex P.

Mirisi mog detinjstva


Male stvari me čine neobično srećnom. Prva jutarnja kafa, tišina, knjiga uz koju zaplačem jer me podseti na nešto moje iznutra. Trčanje u zoru, vrištanje od smeha sa par prijatelja na gluposti koje samo mi razumemo... Par reči i još ponešto. Nekada nam je potrebno da se osamimo, udaljimo, da bi shvatili lepotu. Jer šta je lepota? Da li je to ono što nosimo spolja? Da li je moguće kupiti je? Nažalost, mišljenja sam, da lepotu gradi samopouzdanje i sve ono što prolazimo tokom života spoznajući radost baš u malim stvarima, onima koje nam hrane dušu i daju radost. Lepotu ne možemo kupiti svim bogatstvom ovog sveta, jer možemo se mi izglancati od spolja, ali trulež se teško čisti.

Naučila sam da mi samoća donosi mnoge blagodeti. Na primer, da se isplačem kada mi se plače. Jer realno, svi bi mi zaplakali ponekad. Neko za sobom, neko za prošlošću, neko za nekim koga je izgubio, neko jer mu jednostavno treba ventil da nastavi dalje.

Moj najdelotvorniji lek je trčanje, ali se teško poguram da krenem, umem da budem lenja. Ali onda, nekako, kada krenem, shvatim da je to bila najbolja odluka tog dana. I eto konačno sam trčala jutros. Sama, jer tako najviše volim. Tu su moje misli, tu je priroda i tu sam ja. Da se poguram kada pomislim "više ne mogu" i da usporim kada stvarno više ne mogu... Jer želim da osetim sebe.

I da, trčala sam jutros. Vazduh opija, lišće pod nogama i sve podseća na radost. Odjednom ja tako daleko, a zapravo tako blizu svom detinjstvu. U Babama, na placu mojih babe i dede. Mestu gde sam provodila leta i vikende. Miris mog detinjstva, trave, svežine... Čak mi se pričinio i miris slatkog od jagoda na babinom šporetu. Sećam se da nigde nisam tako volela da jedem kao tamo. A inače nisam volela da jedem, to mi je uvek nekako bilo gubljenje vremena. Ali kad mi baba napravi mlade krompiriće sa sirom i paradajzom, to nisam mogla da odbijem. A ne. Sećam se da je bilo dana i kada bi mi u podne bilo jako dosadno. Vrućina napolju, ja u kući, slušam stari tranzistor i zamišljam šta ću da radim kad porastem. Kujem planove za budućnost. Izvadim iz starog ormana sve babine haljine i probam, probam.... Okačim sav nakit oko vrata vrtim se i gledam, satima u ogledalo. Razgovaram sama sa sobom, pevam. Zamišljam odraslu mene... I eto me sad, odrasla ja, trčim negde daleko, ali sam tu sa onom "Malom sa placa". Družimo se i dalje nas dve, ponekad. Jer i dalje zamišljam svašta i shvatam da verovatno nikada i neću porasti. Jer, složićete se, uopšte nije tako zanimljivo, mada ume da bude ponekad.

Sutra trčim ponovo, sigurno.


27 views

© 2023 by Salt & Pepper. Proudly created with Wix.com